ZAŠTO SE STALNO TRUJEMO? ILI, O NAŠOJ NESVESNOSTI IZLOŽENOSTI TOKSINIMA

Savremeni čovek je sve manje u kontaktu sa čistom prirodom, sve manje ima rođaka na selu, sve manje dodira sa savesnim poljoprivrednim proizvođačima… Makar onima koji poštuju principe dobre poljoprivredne prakse*.

Takođe, sve je manje savesnih poljoprivrednih proizvođača, onih koji u nameri da pošteno zarade za svoj trud ne upotrebljavaju najteže herbicide i pesticide, i druga veštačka hemijska sredstva, ona koja će, bez obzira na posledice po zdravlje potrošača, njihov trud učiniti isplativijim.

Količina hemijskih sredstava kojima nes(a)vesni proizvođači nemilice intoksikuju poljoprivredne namirnice, pa tako i savremenog čoveka, sve je veća. O tome govore podaci ne samo NVO, onih koje se bore za zdraviji život, nego i nadležnih institucija OUN. Zalud.

Trend sve veće intoksikacije se nastavlja. Savremeni čovek je time sve ugroženiji…

Kad je reč o sve većoj intoksikaciji našeg fizičkog tela, to nažalost nije sve. U poduži red naših intoksikatora spadaju i nezdrava voda koju koristimo za piće, ishranu i ličnu higijenu, sve prljaviji vazduh koji udišemo, sve brojnija i snažnija sredstva za higijenu, farmaceutska sredstva itd.itd.

Da li smo toga svesni? Najčešće – ne! Da li je to dobro? Uglavnom – ne!

Jer, neke stvari se do određene mere i mogu ignorisati, zato što će naši organi zaduženi za detoksikaciju, pri manjoj izloženosti toksinima, učiniti dovoljno. Ali, šta kad i oni postanu preopterećeni? Šta kada počnu da nam javljaju da ne mogu više da izdrže, i da bi uskoro mogli da otkažu poslušnost? Da i to ignorišemo? Nije baš mudro.

Međutim, veoma je važno i kako ćemo reagovati na svesnost o ovim činjenicama. Da li će nas uvesti u strahove, paniku, stres…? Ili nas, u cilju odbrane od posledica, inspirisati da razumno, preventivno delujemo?

Da li će nas saznanje i svesnost da je vazduh oko nas nečist navesti na to da dišemo sve pliće i pliće, ili će nas odvesti u promene životnih navika, da delujemo efikasnije u pogledu detoksikacije?

Da li će nas pomenuto saznanje da ima sve manje savesnih poljoprivrednih proizvođača toliko zaplašiti da nećemo znati šta da jedemo, ili će dovesti do toga da npr. jedemo manje a da koristimo kvalitetnije namirnice, kao što su organske?

Nego, šta je za nas hrana? Da li pod tim podrazumevamo samo fizičku hranu, ili smo spremni da ovaj pojam sagledamo i malo šire, u smislu hrane i ishrane za naš um i naše srce/dušu?

Verujem da ovo nije prvi put da se susrećete sa pojmom – hrane za um.

Savremeni čovek konzumira sve više mentalnih sadržaja. A uz to i sve mnje može da utiče na kvalitet tih sadržaja. Ne tako davno, situacija je u pogledu mogućnosti da te sadržaje biramo i filtriramo, bila znatno povoljnija negoli danas. Iako nam se neretko čini da je obrnuto, da sada imamo daleko više mogućnosti da biramo…

Zašto mislim da je ovo prvo bliže istini? Zbog sve veće zavisnosti od savremene tehnologije u našim životima, i sve veće zavisnosti od obilja dostupnih informacija (TV, internet…), pomenutu mentalnu hranu konzumiramo sve više i više. A istovremeno nam se, u vidu promocije, sve više nameću i oni sadržaji koje sami, na miru, verovatno ne bismo izabrali, i koji nas onda na vrlo različite načine uznemiravaju, pa i truju, na mentalnoj i emocionalnoj ravni.

Ali, ovde nije reč samo o konzumiranju toksičnih informacija iz medija, sa društvenih mreža… Sve je prisutnija i intoksikacija u svakodnevnoj komunikaciji. Zato i nije čudno da je savremeni čovek spontano počeo da koristi pojmove kao što su: trovači, smarači, energetski vampiri…

Da li nas i koliko ovi toksini truju? Kako oni zapravo nastaju? Kako se od njih zaštititi, kako se detoksikovati?